"Avala film" kupljen po početnoj ceni, protest srpskih filmadžija i studenata

Njaveći filmski studio u bivšoj Jugoslaviji "Avala film" prodat je za 9 miliona evra. Samo zemljište (37 hektara na Košutnjaku) koje pripada Avala filmu vredi 50 miliona evra, tvrde filmski radnici koji se protive prodaji. Prema ugovoru, kupac nema nikakvu obavezu da zadržiu filmsku industriju, može sve da poruši i  izgradi hotel.

Vidoje Marjanović, zastupnik firme "Filmski put DOO Beograd", kupio je danas na aukcijskoj prodaji "Avalu film" po početnoj ceni od 980.349.988 dinara.

Avala film, najveći filmski studio u nekadašnjoj Jugoslaviji prodat je danas na aukciji u Agenciji za privatizaciju, nakon četvorogodišnjeg stečaja.

Komisija koja je prodala Avala film u Agenciji za privatizaciju radila je u sastavu: Dejan Milovanović, Jugoslav Lazović i Ivana Sredojević.

Punomoćnik kupca Avala filma, nakon završene licitacije nije želeo da daje nikakve izjave o daljim planovima oko studija.

Ispred zgrade Agencije za privatizaciju traje protest filmskih radnika, a studenti umetničkih fakulteta su održali performans.

Među okupljenima su Srdan Golubović, Rale Zelenović, Stefan Arsenijević, Milan Vlajčić i mnogi drug koji nisu krili ogorčenost prodajom "Avala filma".

- Ceo cirkus je trajao 20 sekundi, ne računajući proceduru i čitanje pravilnika. Za oko 9 miliona prodato je 37 hektara koji po najnižoj ceni za nekretnine u Beogradu, kažu stručnjaci vredi 50 miliona. Sve skupa je kao Holivudski film Š kategorije. Kupio je ne znamo ko i ne znamo ko će se udenuti - rekao nam je Milan Vlajčić. 

Mnogi su nosili natpise sa poznatim citatima iz filmova koji se nalaze u fondu "Avala Filma".

Jugoslovenska kinoteka je prošle nedelje slala dopis Privrednom sudu da se bar privremeno iz prodaje izuzme filmski fond - oko 600 ostvarenja snimanih tokom decenija u studijima Avala filma, ali Sud je to odbio, a Ministarstvo kulture Srbije saopštilo je da je takva odluka za čuđenje.

U oglasu koji je objavila Agencija za privatizaciju većina prodatih objekata javnim nadmetanjem imaju odobrenje za izgradnju, dok je celokupno zemljište u državnoj svojini sa pravom korišćenja Avala filma.

Prodajom Avala filma obuhvaćena su i producentska i druga prava koja se odnose na celokupnu produkciju i koprodukciju igranih, dokumentarnih, ekprerimentalnih, animiranih i reklamnih filmova i televizijskih serija.

U prodaju je uključen filmski katalog Avala filma iz perioda od 1947. do 1992. godine, koji obuhvata više 200 igranih i 400 dokumentarnih filmova, počev od prvog jugoslovenskog ostvarenja "Slavice" iz 1947. godine.

Protest filmskih radnika

U privatno vlasništvo je, osim 37 hektara zemljišta, otišlo i više od 200 igranih i 400 dokumentarnih filmova, među kojim su i pobednici festivala u Kanu, Berlinu i Veneciji. Od pomoći nisu bili ni vapaji Jugoslovenske kinoteke, koja je od Privrednog suda tražila da bar privremeno iz prodaje izuzme tih 600 ostvarenja snimanih decenijama u studijima „Avala filma“. Sud je to odbio, a Ministarstvo kulture je kazalo da je takva odluka za čuđenje.

Dok je trajala aukcija, ispred Agencije za privatizaciju održan je protest filmskih umetnika i radnika.

Radoslav Zelenović, direktor Kinoteke, kaže da se kulturnjacima ne može zameriti da nisu bili dovoljno aktivni u borbi za zaštitu filmskog blaga:

- Neko ili ne zna ili namerno ne želi da poštuje pravo. Po zakonu, sve što uđe u Jugoslovensku kinoteku ne sme da uđe u privatizaciju i zaštićeno je. Ali to niko ne poštuje.

Kulturna baština

Režiser Srdan Golubović ocenio je da je ovde reč o prodaji kulturne baštine:

- Ovih 600 filmova su najznačajnija dela jugoslovenske kinematografije. Prodaju ono što su naši dedovi i očevi stvorili i finansirali. „Avala“ je nešto što pripada narodu, kulturi naše zemlje i treba da pripadne Kinoteci ili Filmskom centru da ga koristi celo društvo, a ne nekom strancu.

Iz inicijative „Stop privatizaciji“ su poručili:

- Može se dogoditi da zbog hira novog vlasnika mnogi filmovi i serije više nikada ne budu javno prikazani.

Reditelj Goran Marković: Skandalozno

DEMANTUJUĆI Dejana Milovanovića iz Agencije za privatizaciju, koji je na skupštinskoj sednici Odbora za kulturu 7. aprila izjavio da otkada je otvoren stečajni postupak nije bila pokrenuta nikakva zvanična inicijativa filmskih radnika i udruženja da se pronađe optimalno rešenje, reditelj Goran Marković kaže:

- Još 2010, kao savetnik tadašnjeg ministra za kulturu, zajedno sa direktorom Jugoslovenske kinoteke i direktorom FCS, postavio sam pitanje "Avala filma". To je bilo pre objavljivanja predstečajnog postupka. Kada sam načuo da će do toga doći, išao sam sa kolegama u Agenciju za privatizaciju, svađao se, stavljao primedbe. Ovo što se sada čuje su same neistine. Jednostavno, neko je odlučio da se "Avala film" proda, i to se sprovodi na skandalozan način, jer država prebacuje odgovornost na druge ljude - ističe Marković.

Draško Ređep, predsednik UO fondacije "Aleksandar Saša Petrović": Zastrašujuće

PO rečima Draška Ređepa, predsednika UO Fondacije "Aleksandar Saša Petrović", prodaja producentskih prava na filmski fond "Avala filma" predstavlja zastrašujuću vest.

- Saša Petrović je čeonim delom svog filmskog opusa neprikosnoveno i zauvek ugrađen u "Avala film", proslavivši s njenim amblemom srpsku kinematografiju u planetarnim razmerama. Užasnuti smo da će u kontejner našeg prizemnog i glupog polumraka, u genocidni zaborav, možda otići remek-dela naše umetnosti, našeg bića, našeg mentaliteta. U poređenju sa tom, sve opasnijom a bliskom pretpostavkom, gotovo ciničnom, da neko potiho, a opako, pod tepih sklanja našu vlastitu sramotu dok "lije" krokodilske suze zbog vandalskog uništenja neprocenjivih spomenika civilizacije i kulture na Srednjem istoku, a i drugde, priča o "Avala filmu" je još tragičnija. Nije moguće imati dva aršina - za sumorna događanja na košutnjačkoj, u svetu tako dobro poznatoj adresi, i za skrnavljenja negde drugde - ističe Ređep za "Novosti".

Ređep i ljudi okupljeni oko Fondacije smatraju da čuđenje javnosti nije dovoljno, i da je "lek od smrti jedino u statusu opravdane, povlašćene zaštite ostvarenja koja čine čast i ponos nacije, Evrope, sveta":

- Naš protest nije upućen kao zahtev za isticanje crnih barjaka nad još jednom nesrećom koja preti da nas zadesi, nego kao upozorenje na naš moral, ali i na našu sveprisutnu dvoličnost u odlučivanju. Ova stvar nije lična. Ni bezlična. Ona je u prepoznavanju straha da uskoro "Skupljača perja" i drugih Sašinih ostvarenja iz fundusa "Avala filma" možda biti neće - smatra Ređep.

Država dopušta privatizaciju kulturnog blaga

Kultno ostvarenje Saše Petrovića „Skupljači perja“ samo je jedan od više stotina filmova iz kataloga „Avale filma“ koji bi, zajedno sa inventarom i zemljištem ovog preduzeća, mogli da pripadnu privatnom licu.

U nameri da ukaže na pogubnost ovakvog ishoda, ekipa nagrađivanog dokumentarnog filma “Cinema Komunisto” Mile Turajlić pokrenula je kampanju “Grad izgubljenih filmova” i onlajn peticiju kojom traži da katalog “Avale filma” bude nacionalizovan i dat na raspolaganje Jugoslovenskoj kinoteci.

Rediteljka Mila Turajlić upozorava da prodaja filmskog fonda predstavlja privatizaciju kulturne baštine.

„Filmovi koji su finansirani društvenim sredstvima, što će reći da je društvo učestvovalo u njihovom finansiranju i nastanku, odjedanput postaju privatno vlasništvo jedne osobe koja sa njima dobija pravo da raspolaže kako god želi. Znači, bilo koja institucja poput neke svetske kinoteke ili bilo koje obrazovne ustanove u Srbiji koja bi želela da prikaže, na primer, ’Slavicu’ svojim studentima, morala bi da se obrati vlasniku producentskih prava, a to je u ovom slučaju neko ko će kupiti ’Avalu’ pre svega sa nekom idejom građevinskog poslovanja. Dakle, sad vi nekom građevincu tražite dozvolu da prikažete neki stari jugoslovenski film. Tu postaje jako problematično“, kaže naša sagovornica.

Osim „Skupljača perja“ i „Slavice“, prvog celovečernjeg jugoslovenskog filma,u produkciji „Avale filma“ nastali su i neki od filmova čuvenog reditelja Miloša Radivojevića, poput ostvarenja „Dečko koji obećava“.

Radivojević u razgovoru za Radio Slobodna Evropa ne skriva ogorčenje zbog moguće prodaje filmskog fonda.

“Ako se to dogodi, to će biti apsolutni civilizacijski slom. Niže od toga ne može da se ode. Da veliki broj blistavnih, sjajnih, kreativnih ljudi koji su čitav život uložili u neku vrstu stvaralaštva koje je kapitalno za istoriju ove sredine – dakle, ti ljudi ostaju bez svog dela. Ne bez svog dela, bez čitavih svojih života. Dakle, to je apsolutno oduzimanje prava na kreativni život. Jer, nisam ja Miša Radivojević, ja sam moji filmovi”, rekao nam je autor filmova “Kvar”, “Uvod u drugi život”, “Čavka”, “Odbačen”…

“Avala film” je u stečajnom postupku od 2011. godine, kada je Privredni sud u Beogradu doneo je rešenje o bankrotstvu firme. Problemi ovog preduzeća počinju još devedesetih, u vreme kada je “Avalu film” preuzeo “Jugoeksport”, na čijem je čelu bio izvesni Slobodan Anđić, koga mediji povezuju sa Slobodanom Miloševićem.

Jugoslovenska kinoteka je nedavno, po Zakonu o zaštiti kulturnih dobara, uputila prigovor Privrednom sudu s molbom da se katalog „Avala filma“ izuzme iz licitacije. Međutim, taj dopis je odbijen s obrazloženjem da ne postoji nikakav osnov s obzirom na to da je u odluci suda primenjen Zakon o stečajnom postupku, potvrdio nam je Radoslav Zelenović, v.d. direktor Kinoteke.

“Ne razumem kako ne postoji nikakav osnov za prigovor, zato što su to pre svega filmovi autora i mislim da je mnogo prirodnije da porodice autora koriste prava na te filmove, a ne neki tajkuni koji će to da kupe”, kaže Zelenović.

“Ne znam koliko je moguće isterivati tu stvar do kraja, jer u sredu (22. aprila) je zakazana prodaja. Videćemo šta će se desiti, ali to stvarno otvara ogroman broj pitanja. Šta ako stranac kupi taj filmski fond i sutra moraš da ideš da kupuješ sopstvene filmove da bi mogao da ih prikazuješ?”, dodaje.

Nešto slično onome što se danas događa preduzeću „Avala film“ pre nekoliko godina desilo se „Dunav filmu“, čiji je kompletni fond takođe pripao novom vlasniku.

Država i resorno Ministarstvo kulture i informisanja se, pak, upadljivo drže po strani, nadajući se valjda da će ukoliko dovoljno dugo žmure, problem sam od sebe biti rešen.

Jedan od predloga za spas filmskog gagnata nedavno je izneo reditelj Srđan Dragojević koji smatra da bi trebalo prodati jedan deo “Avale”, pa da se od tih sredstava napravi novi studio.

„Država treba da isplati šest miliona evra poveriocima i da u saradnji sa Gradom Beogradom obavi prenamenu zemljišta i 40 hektara najboljeg građevinskog zemljišta proda na tenderu. Vrednost tog zemljišta je oko 80 miliona evra. Sa tih 80 miliona evra bi mogao da se izgradi novi mali studio za srpsku kinematografiju, a mogla bi da se obnovi kompletna bioskopska mreža u Srbiji”, rekao je nedavno medijima Dragojević.

Procenjeno je da filmovi u „Avalinom“ katalogu vrede oko 58 miliona dinara. Mila Turajlić se, kako sama priznaje, nadala da će država prepoznati kultuni značaj bar u filmovima, ako već nije videla interes da sačuva „Avalu“.

„Meni je i dalje nejasno kako neko može da proceni vrednost ’Skupljača perja’ i da kaže koliko taj film danas vredi. Tu se u stvari vidi taj nedostatak. Mi smo jedna siromašna zemlja i možda nije čudno da neko misli da jedan filmski grad treba prodati da bi se pokrio penzioni fond. Tu čak i razumem argumente za to, iako su mi oni strani. Ali da se ne zaštiti fond filmova, to je nešto što zaista govori o nemaru države“, zaključuje Mila Turajlić.

Organizatori kampanje “Grad izgubljenih filmova” će 22. aprila, nakon aukcije organizovati tribinu u bioskopu “Zvezda”, još jednoj žrtvi brutalne privatizacije u kojoj je stradao “Beograd film”, zajedno sa 14 bioskopskih sala.

Saša Radulović: Knjiški primer pljačkaške privatizacije

"Avala film" je knjiški primer pljačkaške privatizacije koja je sprovedena u Srbiji uz direktno saučesništvo države. Ono što ga čini posebnim je samo mala sitnica da će sa ogromnom imovinom, koja će budzašto preći u ruke "investitora", otići i filmsko blago, kulturno dobro od nacionalnog interesa.

Kad kažem uz saučesništvo države, mislim u stvari na partokratiju koja je očigledno vanknjižni vlasnik države. Knjižni vlasnik je društvo, građani, poreski obveznici. Međutim, veza između društva i države, veza za koju smo mislili da je ponovo uspostavljena početkom novog milenijuma, je samo privid. I kada bih živeo hiljadu godina, ne bih mogao da prihvatim da živim u njihovoj državi. Jer hoću i moram da živim u našem društvu.

"Avala film" je otišao u stečaj 2011.godine i to željom njenog vlasnika, društvenog preduzeća "Jugoeksport" koje je u stečaju od 2001.godine. I "Avala filmom" i "Jugoeksportom" upravlja isti stečajni upravnik: Agencija za privatizaciju. Najveći poverioci "Jugoeskporta" i "Avala filma" su, pogađate, državni. Pored Poreske uprave, raznih javnih preduzeća, tu su i naše četiri banke u stečaju, kojima upravlja, pogađate, država preko Agencije za osiguranje depozita. Znači, država je i vlasnik, i poverilac i upravnik i u "Jugoeksportu" i u "Avala filmu".

"Avala film" ima više imovine od obaveza, tako da je stečaj u najmanju ruku čudno rešenje na koje se odlučio vlasnik/poverilac/upravnik, ukratko država. Na žalost, njihova država, ne naša, društvena. Dugovi su oko tri miliona evra. Pošto se radi o njihovoj državi, njihovim interesima, a partokratija ne radi stvari slučajno, biće da je ovo sve lepo sistemski isplanirano. I zaista jeste. Za potrebe ove operacije, potrebni su vam urušene institucije sistema i pogodni propisi: odgovarajući Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, Zakon o planiranju i izgradnji, za pljačku pogodni i promenljivi urbanistički planovi.

Glavni cilj pljačkaše privatizacije koja je sprovedena u Srbiji je građevinsko zemljište. Najvrednije građevinsko zemljište u Srbiji je u vlasništvu Republike Srbije, a društvena preduzeća koja se nalaze na tom zemljištu imaju samo pravo korišćenja tog zemljišta. Pravo korišćenja je jedno nedefinisano pravo, očigledno namerno nedefinisano, koje nije u prometu, ne možete ga prodati, ne možete na osnovu njega ni graditi, ne možete sa njim ništa. Osim što ga možete privatizovati uz prodaju pravnog lica. Pa kada novi vlasnik dođe do zemljišta, on ga može konvertovati u vlasništvo. Tako je to odredila njihova država onim pogodnim propisima.

Kao posledica, pravo korišćenja na zemljištu je u slučaju "Avala filma" procenjeno na 0 dinara, i slovima nula dinara. "Avala film" ima pravo korišćenja na 37 hektara takvog zemljišta, a u procenjenu imovinu ušli su samo trošni i često ruševni objekti koji se nalaze na tom zemljištu. Avala Film ima preko 20.000 kvadrata takvih objekata.

A onda idu urbanistički planovi. Koliko je vredan hektar zemljišta? Zavisi od toga šta je na njemu dozvoljeno da se gradi. Ako urbanistički uslovi kažu da je zemljište na Terazijama pašnjak, vrednost tog hektara, iako je na Terazijama, bila bi 0 dinara.

Slobodno građevnisko zemljište se uglavnom nalazi u industrijskim zonama i ima posebnu, definisanu namenu i urbanističke uslove. Tako da se na njima ne može ništa drugo graditi osim objekti koji služe toj nameni. Ne mogu se, na primer, graditi stanovi ili poslovni prostor. Naravno namena se može promeniti nakon privatizacije, kada to odobre gradski organi, prijateljskim, burazerskim privatizatorima, i naprasno dozvole i gradnju stanova i poslovnog prostora. Ima i onih kojima njihova država to ne omogući, pa se godinama povlače po sudovima. Logična pretpostavka bi bila da nisu platili partijski reket.

Znači "Avala film" je imala zemljište na kome nije mogla ništa da gradi. Imala je i trošne objekte kojima nije mogla da promeni namenu i koji takvi nikome nisu vredeli. Rezultat je da je njihova procenjena vrednost ništavna.

Ovo je slika i prilika svih naših pljačkaških privatizacija. Tamo gde nije bilo vrednog građevniskog zemljišta, privatizacija nije ni započela. To su ove naše velike firme koje su u restrukturiranju duže od decenije i koje nas godišnje koštaju preko pola milijarde evra. Zarad vrednog građevinskog zemljišta uglavnom beogradskih firmi i kvadrata poslovnog prostora uglavnom u Beogradu, sve društvene firme u Srbiji, SVE, su ostavljene bez obrtnih sedstava, zadužene, sa partijskim nesposobnim menadžmentom, sistemski bez ikakvog pokušaja restrukturiranja. Nekretnine u Beogradu su naša prvobitna akumulacija kapitala.

Kako su to ovde sproveli? Ceo posao su odradili kao što to Zakon o stečaju i nalaže: stečajni upravnik Agencija za privatizaciju i poverioci preko Odbora poverilaca i "Jugoeksporta" i "Avala filma". Prvo je država-vlasnik uvukla "Avala film" u stečaj bez ikakve potrebe. Jer kroz stečaj će se unovčiti manje. Zatim je država-upravnik preko Agencije za privatizaciju izvršila procenu vrednosti imovine i predložila državi-poveriocu preko Odbora poverilaca da se "Avala film" proda kao pravno lice za 8,2 miliona evra. Država-poverilac je taj predlog države-upravnika prihvatila. Stečajni sudija se u ovom postupku ništa ne pita. On samo vodi računa o tome da se poštuje procedura. Čitav ovaj posao su uradili u tišni, još pre nekoliko meseci, bez uvida javnosti, jer ih Zakon o stečaju na to ne obavezuje. Sada su samo finalizovali ceo postupak.

Da li ovo znači da je sve urađeno u skladu sa zakonom? Naravno da ne. Formalo, sve je urađeno u skladu sa Zakonom o stečaju. Suštinski, ne. Zbog toga i navodinci u naslovu ovog teksta. Prekršene su suštinske odredbe i Zakon o stečaju i Zakona o privrednim društvima i Zakona o obligacionim odnosima. A to suštinsko načelo koje se provlači kroz sve ove zakone glasi: sve radnje koje preduzima država-upravnik moraju da budu u najboljem interesu pravnog lica, njegovih poverilaca i vlasnika.

A da država nije njihova, već naša, društvena, šta bi trebalo uraditi? Krajem 2013.godine u skupštinsku proceduru su ušli Zakon o stečaju i Zakon o privatizaciji, a ubrzo za njim je trebalo da ide i Zakon o planiranju i izgradnji. Šta bi oni promenili? Zakon o planiranju i izgradnji je predvideo da za sve društvene i državne firme, pravo korišćenja pređe u vlasništvo. Bez naknade. Ovo bi omogućilo svim državnim i društvenim firmama da slobodno raspolažu sa zemljištem, da na njemu mogu da grade, da mogu da pokrenu postupak promene namene zemljišta itd.

Zakon o stečaju je nalagao potpunu transparentnost postupka, tako da bi javnost znala i ko je u odboru poverilaca, i ko su najveći poverioci, stečajni upravnik, u ovom slučaju Agencija za privatizaciju bi javno morala da objavi popis i procenu vrednosti imovine.

Zakon o privatizaciji je nalagao, pored potpune transparentnosti i javnosti postupka, izrade ličnih karata i sličnog, i transparentnost kapitala koji učestvuje u privatizaciji. Na primer, više ne bi bila moguća privatizacija- prodaja kompanijama sa offshore destinacija iza kojih se gotovo uvek kriju naši građani.

Zakoni su takođe propisivali ispitivanje poslovanja pet godina pre stečaja i privatizacije. Propisivali su i podelu imovine na logične celine. Ukratko, propisivali su uvođenje reda. Vučić je ove zakone povukao iz skupštinske procedure krajem januara 2014.godine i raspisao izbore. Nakon izbora, doneo je nove zakone koji sa predloženim zakonima iz decembar meseca nisu imali nikakve veze. Praktično, uz neznatne izmene, vratio se na prethodna zakonska rešenja čiji je simbol Mlađan Dinkić.

Kako bi se to odrazilo na "Avala film"?

Prvo, "Avala film" bi bio vlasnik zemljišta. Zemljište bi imalo veliku vrednost. Imovina bi se podelila na 3 celine: neizgrađeno zemljište, a to je oko 30 hektara, izigrađeno zemljište sa 20.000 kvadrata objekata, a to je oko 7 hektara, i filmsko blago. Prodajom neizgrađenog zemljišta, uz odgovarajuće urbanističke uslove, mogli su da namire tri miliona evra duga i da poveriocima i vlasniku "Jugoeksporta" u stečaju, ostanu velika sredstva. Izgrađeno zemljište bi moglo biti prodato posebno sa obavezom investitora da trajno nastavi delatnost. A filmsko blago bi moglo biti prodato posebno i kupac bi bila država, naša država preko Ministarstva kulture, a bogami i informisanja, i nakon kupovine bi to kulturno dobro od nacionalnog interesa moglo biti povereno, recimo, Kinoteci. Recimo tako. Na ovaj način bi bili zadovoljeni i interesi poverioca da naplate svoja potraživanja, i interesi vlasnika, naše države i zaposlenih, da i za njih nešto ostane, a i interesi društva da se sačuva ovo kulturno dobro od neprocenjive vrednosti za nas, društvo.

Umesto toga, njihova država, vlasnik/poverilac/upravnik, je umesto uvođenja reda, još jednom odabrala da privatizuje haos i da ga proda budzašto. Da zakolje vola za kilo mesa. Doduše to je kilo partijskog mesa. Najvredniji komad. Za njihovu državu.

(Blic-Kurir-Večernje novosti-Slobodna Evropa-Dosta je bilo)